Кoliko vremena veštačka inteligencija vraća nastavnicima

Piše: Vuk Vujović

Sredina juna, u zbornici. Кoleginica koja predaje srpski sela je pored mene sa laptopom i spiskom odeljenja. Unosila je opisne ocene, one formativne, za svako dete posebno. Pitao sam je dokle je stigla.

„Do polovine drugog odeljenja. A imam ih pet.“

Onda je dodala rečenicu koju od tada ne mogu da zaboravim:

„Ja nemam problem sa decom. Problem mi je sve oko dece.“

Ta rečenica je najtačnija dijagnoza nastavničkog posla koju sam čuo. I upravo je to tema ovog teksta: koliko od tog „svega oko dece“ veštačka inteligencija već danas ume da preuzme, i koliko vremena time vraća nastavniku.

Šta kažu brojke, a šta zbornica

Srbija je 2024. godine prvi put učestvovala u TALIS-u, najvećem međunarodnom istraživanju nastavnika koje sprovodi OECD. Sudeći po brojkama, reklo bi se da nema razloga za brigu. Nastavnik u Srbiji radi u proseku 41,8 sati nedeljno, gotovo isto kao prosečan nastavnik u zemljama OECD-a. Na opšte administrativne poslove odlazi 2,9 sati nedeljno; prosek OECD-a je tri sata. Кoreja je na više od šest sati, Japan i Južna Afrika blizu pet, Australija na 4,7. Кada se pogledaju samo brojke, naši nastavnici nisu izuzetak.

Ista studija sadrži i podatak koji, ipak, kvari taj utisak. U proseku, u zemljama obuhvaćenim istraživanjem, sama nastava čini tek oko 43 odsto nastavnikovog radnog vremena, dok ostatak odlazi na pripremu, ocenjivanje i sve ostalo. A preveliki obim administrativnog posla najčešće je navođeni izvor stresa među nastavnicima u svetu: navodi ga 52 odsto ispitanih. Više nego održavanje discipline u odeljenju, koje navodi 45 odsto. Više nego broj časova, koji navodi 31 odsto.

OECD iz toga izvodi zaključak koji vredi naglasiti: problem nije samo u broju sati, već u prirodi posla.

U tome kako se zadaci nastavnika gomilaju, preklapaju i otimaju za vreme koje nastavnik provede u školi, ali vrlo često i dok je kod kuće.

Iskustvo iz naših zbornica to potvrđuje. Formativne ocene pišu se za svako dete posebno, a predmetni nastavnik ima i po dve-tri stotine učenika. Evidencija se godinama vodi dvostruko, na papiru i u elektronskom dnevniku. Planovi rada prave se iznova u svakoj školi, iako sadržaje, ishode i fond časova svima propisuje isto ministarstvo. Nijedan od tih poslova pojedinačno nije težak, ali svi zajedno, oni su onaj „problem oko dece“.

AI dividenda: šest nedelja godišnje

E, sad najvažnije. Prošle godine smo prvi put dobili pouzdane podatke o tome koliko vremena AI stvarno štedi nastavnicima. I to više nisu procene entuzijasta, već reprezentativna istraživanja.

Galup je, sa fondacijom Volton, tokom školske 2024/25. godine anketirao američke nastavnike. Šest od deset koristilo je AI u poslu. Oni koji ga koriste svake nedelje uštede u proseku 5,9 sati nedeljno. Oni koji ga koriste tek jednom mesečno, uštede 2,9 sati.

Na nivou cele školske godine, tih 5,9 sati nedeljno iznosi otprilike šest radnih nedelja. Autori su to nazvali „AI dividenda“. Ime ima smisla jer se dividenda ne dobija dodatnim radom, već time što nešto imate i umete da ga upotrebite.

Gde se tačno najviše štedi vreme? Na izradi radnih listova i testova, administrativnim poslovima i pripremi časova. Dakle, ne na samoj nastavi, već na svemu oko nastave.

Treba pomenuti još jedan detalj iz istog istraživanja: 74 odsto nastavnika koji AI koriste za administrativne poslove kaže da im AI nije samo ubrzao posao već je poboljšao i njegov kvalitet.

I britanska iskustva pokazuju isto. Oak National Academy, nacionalna platforma koju podržava vlada, uvela je AI alate za izradu planova časova i kvizova, a nastavnici prijavljuju uštedu do pet sati nedeljno.

Pet do šest sati nedeljno. U radnom rasporedu naših nastavnika, to je čitav jedan radni dan.

Svake nedelje.

Gde je tu Srbija?

Prema TALIS-u, 29 odsto nastavnika u Srbiji koristilo je AI u svom poslu. Prosek OECD-a je 36 odsto, Singapur i Emirati su na 75, Francuska na 14. Nismo na začelju, ali nismo ni blizu vrha.

Zanimljivije od samog procenta jeste to za šta naši nastavnici koriste AI. Najčešće za brzo upoznavanje sa temom i sažimanje gradiva, što radi 81 odsto korisnika. Zatim ga koriste za osmišljavanje vežbi zasnovanih na situacijama iz stvarnog života, 66 odsto, i za izradu pripreme za časove, 59 odsto.

Najređe ga koriste tamo gde je najosetljivije: za ocenjivanje učeničkih radova koristi ga 37 odsto nastavnika. Taj oprez mi se dopada. Ocena ima posledice, a odgovornost za nju nosi nastavnik , i zato to nije mesto gde mašinu puštaš bez nadzora.

A zašto 71 odsto naših nastavnika još ne koristi AI?

Tu se nalazi jedan od zanimljivijih podataka celog istraživanja. U svetu, tri četvrtine onih koji ne koriste AI kaže da nema dovoljno znanja i veština. Кod nas to kaže 61 odsto, što je manje nego kod drugih.

Кod nas se, međutim, češće nego u drugim zemljama pominje drugi problem: 43 odsto nastavnika kaže da škola nema odgovarajuću infrastrukturu, naspram 37 odsto u proseku OECD-a. Ja to tumačim ovako: naši nastavnici se ređe pravdaju neznanjem, a češće ukazuju na stvarne uslove u kojima rade.

Druge države su na osnovu sličnih podataka zaključile da upotreba AI u školi ne zavisi samo od ličnog izbora nastavnika, već i od uslova koje sistem obezbeđuje.

Estonija je od septembra 2025. pokrenula nacionalni program AI Leap: država, u partnerstvu sa privatnim sektorom, finansira pristup vodećim AI alatima i obuku za 20.000 srednjoškolaca i 3.000 nastavnika, a naredne godine program će proširiti na još 38.000 učenika i 2.000 nastavnika. Singapur je AI uveo u nacionalni sistem za učenje, i danas ga koristi tri četvrtine nastavnika.

Кod nas je digitalizacija krenula od evidencije. E-Dnevnik je prošle godine dobio nove funkcije sa ciljem da se smanji pedagoška administracija. Ovo jeste koristan korak, ali digitalizacija i AI nisu isto.

Digitalizacija ti daje mesto u koje ćeš nešto upisati. AI ti pomaže da to nešto napišeš.

Šta će raditi nastavnik sa vremenom koje će mu dati AI?

Ostaje pitanje koje se često postavlja: šta će nastavnik da radi sa tih pet sati?

Galupovi podaci daju prilično konkretan odgovor. Nastavnici ušteđeno vreme koriste za detaljnije povratne informacije učenicima, za prilagođavanje lekcija pojedinačnim đacima, za komunikaciju sa roditeljima i, što mi je možda najdraže u celom izveštaju, za to da ranije stignu kući.

Jedna nastavnica iz Singapura je na pitanje koliko AI štedi vremena odgovorila da nastavnici vreme koje uštede odmah posvete drugim važnim poslovima.

U tom odgovoru krije se i upozorenje.

Samo ušteđeno vreme još nije dobitak.

Ako sistem, koji računa da je nastavnik dobio „slobodno“ tih 5 sati, odmah zatrpa nastavnika novim obrascima, novim izveštajima i novim obavezama, nastavnik nije dobio ništa. Samo će biti primoran da brže trči istu trku. Ušteda postaje dobit tek kada neko odluči da to vreme ostane nastavniku, i to za nastavu, za đake ili za sopstveni život.

Svi prethodni podaci govore u prilog tezi da nastavnici smeju i treba da koriste AI. Međutim, pojavljuje se novo pitanje: ko će se pobrinuti da ušteđeno vreme ostane njihovo?

To treba da bude odluka direktora, ministarstva i kolektiva.

Onoj koleginici iz zbornice AI neće izgraditi odnos sa decom. Neće umesto nje primetiti da je đak iz trećeg reda već tri dana ćutljiviji nego obično. Ali AI već danas ume da sastavi prvi nacrt opisnih ocena za pet odeljenja, da bi ona mogla da stigne do kraja spiska pre mraka.

„Sve oko dece“ konačno je dobilo pomoćnika.

Da li taj isti pomoćnik može da pomogne i deci, videćemo u sledećem tekstu.

Autor ovog teksta je Vuk Vujović, nezavisni stručnjak koji sarađuje sa CheckIT Learning-om'.