Pomoćnik je stigao pre nego što smo ga pozvali

Autor: Vuk Vujović

Prvi tekst u serijalu o tome kako srednjoškolci koriste veštačku inteligenciju za učenje i školske obaveze

Domaći koji je zvučao kao enciklopedija

Treći razred gimnazije, domaći iz istorije. Jedan učenik, solidan ali inače prilično škrt na rečima, predao je dve strane o uzrocima Prvog svetskog rata. Tekst je bio složen pod konac, bez ijedne pravopisne ili gramatičke greške. Nastavnika istorije je, u drugom pasusu, dočekala formulacija: „u širem geopolitičkom kontekstu“.

Nastavnik nije znao da li da pohvali učenika ili da ga upita ko mu je napisao domaći.

Verujem da se danas, u istoj ovoj nedoumici nalazi većina mojih kolega. Znamo da đaci koriste veštačku inteligenciju, ali ne znamo ni koliko često, ni za šta tačno. A kakve to posledice ostavlja po njihovo znanje – o tome tek samo nagađamo.

Prošli tekst sam završio obećanjem da ćemo videti može li alat koji olakšava posao nastavnicima da bude od koristi i deci. Ali pre toga, moramo da odgovorimo na jednostavnije pitanje: šta đaci sa njim uopšte rade i zašto? Time se bavimo danas. U sledećem tekstu pogledaćemo šta kažu istraživanja o učenju uz pomoć veštačke inteligencije, a u poslednjem – kako bi škola trebalo da se postavi prema svemu tome.

Koliko đaka koristi AI?

Početkom septembra ove godine, OECD je objavio rezultate istraživanja PISA 2025 [1], najveće svetske provere znanja petnaestogodišnjaka. Učenici su ovog puta prvi put dobili i pitanje koliko često koriste AI četbotove za školske obaveze. Odgovore koje su dali ne ostavljaju mnogo prostora za dilemu: ogromna većina ih uveliko koristi, a retko ko ih nikada nije isprobao.

Za Srbiju je posebno važan jedan podatak. Čak 52 odsto naših petnaestogodišnjaka koristi AI za učenje bar jednom nedeljno [1], što je iznad proseka razvijenih zemalja OECD-a. Ako zamislimo jedno odeljenje od trideset đaka, njih petnaestoro svake nedelje potraži pomoć četbota za obaveze koje ima u vezi škole.

Koliko se sve to brzo odigralo najbolje ilustruju američke ankete centra Pew Research. Još 2023. godine, ChatGPT je za školu koristilo 13 odsto američkih tinejdžera. Godinu dana kasnije, taj broj se duplirao na 26 odsto [3]. Prema podacima objavljenim ove godine, neki od četbotova za školske zadatke koristi već 54 odsto tinejdžera [2]. Pitanja u anketama nisu bila potpuno identična (prva dva su se odnosila isključivo na ChatGPT, a poslednje na bilo koji četbot), ali trend je više nego jasan: za samo tri godine prešli smo put od 13 do 54 odsto, od retkog izuzetka do pravila.

Naravno, ne koriste ga svi na isti način. Za većinu đaka četbot je pomoćno sredstvo za kojim povremeno posegnu, kao nekada za rečnikom ili enciklopedijom sa police. Tek svaki deseti kaže da pomoću njega završava sve ili gotovo sve školske obaveze [2]. Upravo taj deseti me najviše i brine.

Zašto baš četbot?

Brojke nam govore koliko je ova pojava uzela maha, ali ne i šta stoji iza nje. A to „zašto“ je zapravo najzanimljiviji deo priče.

Zamislite učenika koji u deset uveče treba da reši zadatak iz fizike a ne razume ga. Roditelji gledaju neku svoju TV seriju, ili ni sami ne znaju da mu pomognu. Nastavnika ne može da pita do sutra, a i tada bi morao pred celim odeljenjem da prizna da mu ništa nije jasno. Drug iz klupe možda zna, možda ne zna, a možda će ga i zadirkivati što ga pita. Četbot je, s druge strane, na raspolaganju istog trenutka. Neće prevrnuti očima ni uzdahnuti kad mu učenik postavi isto pitanje peti put. Neće upisati keca u dnevnik. I nikome neće reći da učenik nešto nije znao.

Čini mi se da odrasli upravo to najčešće previđaju kada govore o veštačkoj inteligenciji u školi. Mi u njoj vidimo mašinu za prepisivanje, dok većina dece vidi sagovornika kojem „bez blama“ mogu da se obrate u svakom trenutku. Kada je Pew pitao američke tinejdžere da li im četbot zaista pomaže oko škole, velika većina je dala potvrdan odgovor [2].

Sledeći razlog je još prostiji: brzina. Đak koji priprema referat o Prvom svetskog ratu nekada je morao da ide u biblioteku, pa da prelista udžbenik, pa da kopa po internetu i upoređuje sajtove koji često tvrde suprotno. Danas za deset sekundi dobija pregledan odgovor, koji je skrojen tačno prema njegovom pitanju. Teško je očekivati od petnaestogodišnjaka da izabere teži put ako mu niko pre toga nije objasnio zašto uopšte vredi da se pomuči.

Deca pritom nisu nimalo naivna. Ista anketa pokazuje da je većina tinejdžera i te kako svesna da se AI u njihovoj školi koristi i za obično prepisivanje, a to najbolje znaju upravo oni koji ga najviše koriste [2]. Njima su, dakle, poznate obe strane medalje. Ono što im nedostaje jeste neko ko će im pokazati gde je granica.

„Objasni mi“ nije isto što i „napiši mi“

Ovde dolazimo do suštine cele naše priče.

Kada pogledate za šta đaci najčešće koriste četbotove, na vrhu liste uopšte nije pisanje sastava i referata. Na prvom mestu je razumevanje gradiva: upoznavanje sa novom temom, traženje pojašnjenja, izvlačenje suštine iz dužih tekstova koje treba pročitati [1][2]. Pisanje domaćih zadataka dolazi tek posle toga. Ovo isto važi i za naše đake u Srbiji.

Ovo je važno jer isti AI alat u đačkim rukama može da služi za dve potpuno različite stvari.

Prvi učenik pita: „Objasni mi kako je Sarajevski atentat doveo do svetskog rata?“ Četbot mu razloži sve elemente kroz vojne saveze, mobilizaciju, pretnje i ultimatume. Učenik zatim pita dalje: „A zašto se u to umešala Engleska?” Pa postavi još jedno potpitanje, pa još jedno. Na kraju je pola sata proveo u razgovoru o istoriji, verovatno više nego sa bilo kim drugim tokom tog dana.

Drugi učenik pita: „Napiši mi referat od dve strane o uzrocima Prvog svetskog rata.“ Dobije gotov tekst, zameni dve-tri rečenice da ne bude previše očigledno i pošalje ga nastavniku. Sve je gotovo za tri minuta.

Obojica su „koristila AI za domaći“ i u svakom istraživanju o upotrebi AI-ja završiće u istoj koloni. Ali prvi je zaista učio, dok je drugi zaobišao učenje. A nastavnik će u oba slučaja dobiti podjednako uredan rad sa onim „širim geopolitičkim kontekstom“.

Istraživanja o kojima ću pisati u narednom tekstu pokazuju da upravo od ove razlike najviše zavisi hoće li AI pomoći ili odmoći učenju. Sudeći makar po onome što sama deca kažu, većina ga češće koristi na onaj prvi način. Problem je što to u praksi niko ne proverava.

Odrasli kasne za decom

Roditelji po pravilu potcenjuju koliko im deca koriste veštačku inteligenciju. U dobrom delu porodica dete uveliko koristi četbotove, a da roditelji za to i ne znaju [4]. Pritom većina roditelja u principu nema ništa protiv ove tehnologije [4]. Problem je u tome što im se sve to dešava van njihovog vidokruga.

U zbornicama je taj raskorak u početku bio još veći, ali se slika u međuvremenu drastično promenila. Dok je prema istraživanju TALIS iz 2024. godine AI u poslu koristilo tek 29 odsto nastavnika viših razreda osnovne škole u Srbiji [5] naspram 52 odsto đaka koji su ga koristili svake nedelje [1], najnovija studija objavljena u septembru 2026. u časopisu MDPI beleži ogroman skok na obe strane: AI alate u Srbiji danas koristi 72,6 odsto nastavnika, u poređenju sa čak 93,4 odsto učenika [6].

Ovo treba podvući, jer otkriva kako se priroda problema promenila za samo dve godine. Dok gotovo svi učenici već aktivno koriste AI, prijavljuju viši nivo AI pismenosti i u ovim alatima vide konkretne prednosti, kod prosvetnih radnika i dalje preovlađuje snažna zabrinutost zbog etičkih rizika, a više od četvrtine njih i dalje nema nikakav dodir sa ovom tehnologijom.

Ne navodim ovo da bih upirao prstom u kolege. Deca su jednostavno dobila nov alat u ruke i ovladala njime pre nego što je škola uopšte stigla da se snađe i zauzme sistemski stav. I dalje imamo situaciju da veliki broj nastavnika, koji nikada nisu ozbiljnije koristili četbota ili mu pristupaju sa strahom i nepoverenjem, treba da proceni domaći napisan uz pomoć veštačke inteligencije. A razliku između onog prvog i drugog učenika iz malopređašnjeg primera gotovo je nemoguće prepoznati ako i sami niste seli, i u praksi isprobali kako taj razgovor sa mašinom zaista izgleda.

Gde su u svemu tome naši đaci?

Naši petnaestogodišnjaci, dakle, po korišćenju veštačke inteligencije nimalo ne zaostaju za svetom. Štaviše, koriste je češće od vršnjaka iz razvijenih zemalja, a naročito prednjače kada treba napisati sastav ili prepričati i skratiti duži tekst [1].

Druga strana te slike je prilično sumorna. PISA 2025 pokazuje da su naši đaci u sve tri ispitivane oblasti ispod proseka OECD-a, kao i da su postigli lošije rezultate nego u prethodnom ciklusu. Najviše zabrinjava podatak o čitanju: više od polovine naših petnaestogodišnjaka, njih 53 odsto, ne dostiže nivo funkcionalne pismenosti. Drugim rečima, polovina đaka tog uzrasta muči se da iz teksta srednje dužine izvuče glavnu misao i pronađe konkretnu informaciju.

Ovde moramo biti oprezni sa zaključcima. Ovi podaci ne dokazuju da je AI kriv za pad rezultata, jer se pad beleži i u proseku zemalja OECD-a [1], a uzroka ima mnogo i sežu daleko, u vreme pre pojave četbotova.

Ali pogledajte šta se dešava kada ove dve stvari stavimo jednu pored druge. Generacija naše dece kojoj čitanje i razumevanje teksta idu teže nego njihovim vršnjacima u svetu, češće od tih istih vršnjaka traži od mašine da joj sažme i prepriča tekst. Ako taj instant-sažetak posluži kao zamena za čitanje, AI neće zakrpiti rupe u znanju, nego će ih još više produbiti. Ako pak dođe posle čitanja, kao provera da li je đak dobro izvukao suštinu, onda zaista može da pomogne. I opet se vraćamo na istu onu raskrsnicu: „objasni mi“ ili „uradi umesto mene“.

Zasad možemo da zaključimo samo jedno: naši đaci uopšte nisu zakasnili sa veštačkom inteligencijom. Pre će biti da su požurili, pa su još krenuli i prečicom.

Domaći o Prvom svetskom ratu

A šta je bilo sa onim učenikom s početka priče i njegovim radom o Prvom svetskom ratu? Nastavnik ga je pozvao i pitao kako je tačno napisao domaći.

„Prvo sam mu tražio da mi najprostije moguće, običnim rečima, objasni uzroke rata. Onda sam mu rekao da mi izvuče teze po kojima bih mogao da pišem. Zatim sam sâm napisao tekst, pa sam mu ga na kraju samo vratio da mi ispravi greške.”

A onaj „širi geopolitički kontekst”?

Nasmejao se. „E, to je ostalo od njega”, priznao je.

Kada ga je nastavnik malo propitao, video je da učenik zaista vlada gradivom. Bio je, dakle, mnogo bliži onom prvom učeniku nego drugom.

Samo, to je jedan đak od njih trideset u odeljenju. Šta rade ostalih dvadeset devet, i da li se uz veštačku inteligenciju na kraju nauči više ili manje – o tome u sledećem tekstu.

Izvori

1. OECD, PISA 2025 Results (Volume I), 8. septembar 2026.
2. Pew Research Center, How Teens Use and View AI, 24. februar 2026.
3. Pew Research Center, About a quarter of U.S. teens have used ChatGPT for schoolwork, 15. januar 2025.
4. Pew Research Center, What parents say about their teen’s AI use
5. OECD, Results from TALIS 2024: Country note Serbia (nastavnici viših razreda osnovne škole)
6. Popović, S. D., Viduka, D., Žunić, D., Stokić, A., & Popović, S. (2026). Generative Artificial Intelligence in K–12 Education: Teachers’ and Students’ Perspectives from a Large-Scale Study in Serbia. AI, 7(10), 390. https://doi.org/10.3390/ai7100390

Odgovorno korišćenje veštačke inteligencije u nastavi

Veštačka ineteligencija već je u svakodnevnoj upotrebi među nastavnicima i učenicima. Najbolji način da se osigura njen pozitivan uticaj na ishode učenja jeste kritičko i odgovorno korišćenje.

Platforma Cleo koristi veštačku inteligenciju u skladu sa preporukama za zdrav razvoj mozga i kritičkog mišljenja, prateći najviše standarde bezbednosti. Kliknite ovde da zatražite besplatnu demonstraciju za svoju školu.